Доносимо вам беседу коју је професорка приликом добијања признања изговорила:

Кратки „кроки“ из радне биографије Ксеније Јањушевић

Ове 2013.год одржава се 43. смотра рецитатора „Песниче народа мог“. Мени је 32. година радног стажа и исто толико смотри. Кад бих, којим случајем, имала прилику да свој радни век поновим, сигурна сам да опет не бих пропустила ни једну смотру. Зашто? Дужност, одговорност према језичком наслеђу, љубав према деци и изнад свега заслепљеност поезијом, каналисали су мој став.

Са радошћу се сећам сваке песме, сваког казивања, сваког свог ученика. А било је много њих; сваки посебан, непоновљив, јединствен. Прво Миле Богдановић, Наташа Саковић, Вера Стевановић, Мирка Дабовић... сви из ивањичког краја, подно Мучња из првог места мог службовања. Потом: Радован Богосављевић, Марија Марачић, Милица Петаковић... из Пете основне. Сада радим у Економској школи, школи у којој су приоритетни стручни предмети, али има и оних ђака који гаје љубав према поезији. Сећања су свежа. Исте године када сам прешла у Економску, и Марија Марачић је уписала први разред. Њена интерпретација „Поганица“ и сад ми звони у ушима. Дошла је и друга Марија, потом Ана Јовановић, Катрина Бучевац, Биљана Благојевић, Лука Кокић, Душица, Филип, Ана Брајковић... па тако редом све до Драгане Цицварић, Вање Ковачевић, Катарине Симовић. Нека ми опросте они чије име не казах јер је списак дуг. Сви су они данас зрели и успешни људи. Кад год се сретнемо или чујемо за нас је празник. Сећања су богата и навиру. Било је успеха, али и разочарења, радовали смо се због даљег пласмана, али и плакали, били љути и бесни због одлуке жирија. Ипак, оно што је остало после те „ватре“ чиста је лепота – лепота која живи у њима и мени, и она безгранична радост – радост сваког новог сусрета са њима која се увек учини таквим да се осећамо као да смо још јуче били заједно, а прошле су некад године, па чак и деценије од последњег сусрета.

Захваљујем што је неко уочио ту моју преданост лепоти казивања поезије. Међутим, свега овога не би било да међу нама нису ови млади људи за које бих, од срца рекла, да су најбољи део будућности. Они воле, доживљавају свет и људе с емпатијом, окренути су лепоти, а као што Достојевски једном рече, лепота ће спасити свет.

Овом приликом бих захвалила господину Борчићу који је деценијама истрајавао на овом послу постављајући високе стандарде у организационом смислу. Вас, који наслеђујете ову смотру у организационом смислу молимо да снагом аргумената вратите смотру у Ужице јер јој је место овде. 

Љубитељима поезије желим да вечно уживају у чаролији поезије и магији казивања исте. Колеге, не дижите руке од ове смотре, јер ако ми одустанемо, ту је крај. Драги такмичари, будите упорни у трагању за лепотом казивања, а награде ће саме доћи.

Хвала!